Page 21 of 22

Re: Istorija...

Posted: Wed Feb 22, 2012 2:44 pm
by Booze Brothers
Uh sunce ti ala je ovo otislo... dobro, ajde jos malo je pauza u prvenstvu, ali bolje da se energija trosi na neke pametnije stvari...

U glavnom, ne verujem niti u jednu od tih ideologija... nema tu belog bratstva, svako bi vukao na svoju stranu, a sad necu izmisljati toplu vodu da ne bih sa hrvatima bio nikakav brat... neka oni gledaju svoja posla... to je samo nesto sto pominjem od te ideologije... u glavnom nisam za to, da ne kazem protivnik sam...
O komunjarima nemam sta da pricam, poznat je moj stav o njima... tu sam ogrezao anti... Npr. kao "misiju nase grupe" gledam da se ispravi njihova hajducija koju je nas klub direktno pretrpeo od njih... to je samo jedan od miliona primera kako su nas urnisali kao naciju... Sesta licka i ta gamad sta je radila po nasem Beogradu, koliko je ljudi poubijano i sta su sve pootimali... pa samo primer Vojvode Bojovica je dovoljan...
Da uprostim, gledam samo u nasu kucu i tezim tome da se srpske zemlje ponovo ujedine... sada smo porazena strana zbog idiota koji su nam "bile vodje", koji su ulazili u sve to u fazonu solo contra tutti i sebi kupili lovu na muci raje... naravno da nikako nisam za neke nove ratove, protivnik sam veliki, ali nisam malouman da klopam pricu, vi ste agresori, mi mace i jedine zrtve, pa da je normalno da jedan narod proteras sa trecine svojih vekovnih teritorija i da je normalno da ti otimaju zemlju... neki stav moras da drzis... jedino ako svako prizna svoje greske i da se one isprave, moze doci do nekog iskrenog sazivota u buducnosti kao komsije... mi kao ponizeni to sigurno necemo progutati nikada... mada je sve vise ljudi koji samo misle na sebe i ne zanima ih niko drugi... lepo im zvuci trenutno mondijalizam, ali ce se to pokazati brzo kao varka kao i sve te mas ideologije do sada... samo ce mali sloj ljudi capati lovu... a ima i onih koji su kvazi zabrinuti, a samo gledaju da iz muke naprave licnu korist... narod jeste olos... ne samo kod nas...
A i ljudi su ubijeni i jedva prezivljavaju... izgubili su veru u sve, jer su videli da je sve fazon sjasi kurta, uzjasi murta... doneli zakone da se bolje zaklone...
I da, gledam svakog coveka sa postovanjem, bez obzira na naciju, ako je on covek! Sa tim nemam problem...
Ono sto hocu da kazem da je koren svih ovih problema koje imamo i u ovom 21. veku je taj sto smo povukli potez kakav smo povukli posle I svetskog rata... Tada, kao jedna od pobednickih zemalja, imali bi sigurno podrsku velikih sila da udarimo medje gde su ziveli Srbi i sa narodima sa kojima se koljemo bi verovatno bili dobre komsije... ali ne, nas kralj se protegao do slovenije... sva ta zla koja su kasnije dosla su posledica toga... jednostavno neprirodno je bilo da se pravi neko "panslovensko" bratstvo... to nam nije trebalo i sada ispastamo zbog toga i ispastacemo... Solo Zivojin Misic style!!!
Svi ti blokovi "velikih" zemalja su videli kako mogu da nas jebu i manipulisu sa starom pricom zavadi pa vladaj... ma kojoj god strani da si se ti privoleo u II sv. ratu do sukoba bi doslo pa makar ga izazvali crveni koji su spremno docekali sve to, bar ideoloski, makar ustase... Hrvatima je ujedinjenje sa Srbijom odlicno doslo u to vreme jer znaju da bi se tako najlakse oslobodili, ali i zastitili od novog porobljavanja, npr. Italije, a kasnije se uz politicki pritisak dobrano i prosirili, kao sto su to dobili "banovinom hrvatskom" 1939... A Srbi kojima pogine cetvrtina stanovnistva, borili se u ratovima za svoju slobodu sest godina i koji su stvorili mladu drzavu u punom svom usponu prihvate to ujedinjenje... fuj... naravno da nije samo kralj kriv, bilo je takvo raspolozenje i u narodu, romanticarska vremena, ali taj potez je bio poguban... Posle novo milionsko gubljenje stanovnistva i najvise uz pomoc britanaca dolazak komunjara, koje su srbi najvise i slavili... dobro, i makedonci koji su tada dobili "naciju"... nisam ni za ovaj drugi veliki pokret, jer su svi oni furali jugoslovenstvo...
Sa druge strane, nisam siguran za kakvo sam drzavno uredjenje... nisam za to, iako glavnog mora biti, ali smenjivog, da je covek koji je samo pravom nasledstva hodajuci bog, tek nisam za lazne ljudskosti komunizma, nisam ni za ovo danas... Kao fol svi smo isti i svaciji glas je podjednake vaznosti... to ne sme da se desava! Neki covek je dobar za ovo, drugi je strucnjak za ono, treci za nesto trece, ovaj jedan nepismen, a ovaj doktor sa 25 godina... Ovaj domacin zna ovo sto onaj iz grada ne zna i suprotno... Niko nije univerzalan... eto na primer ja se vodim uredjenjem u navijackoj grupi... kako na primer neki tip kojeg ne zanima kako ce da mu izgleda udarna zastava da ima isto pravo glasa kao i onaj koji ima smisla za dizajn, stalo mu je do toga... banalan primer, ali ste skapirali na sta sam mislio... ovaj yna da smislja pesme, ovaj diyajn, ovaj je strateg, ovaj je tepac, ovaj koreograf... e sad kako taj sistem urediti, tj. kako ti da odresis da ovaj sme da glasa za samo jednu oblast i da bude biran za neki deo privrede i ostalog to ne znam... mislim da nam ni skolstvo nije merodavno za to, pogotovo sto posle pojave masa privatnih fakulteta sada svako ko ima djunte moze dobiti fakultetsku diplomu... sada moze neki dripac, brat od nekog funkcionera da pravi ozbiljne i zabrinute face po televizijama i da pokaze spremnost da resi problem, a sve da kanali i sebi uyima korist... to je demokratija...

Re: Istorija...

Posted: Sun Feb 26, 2012 9:06 pm
by Booze Brothers
Како су потрошене златне резерве Краљевине Југославије

Према расположивим подацима, уочи Другог светског рата Краљевина Југославија је поседовала 84.574 килограма чистог злата.

Увиђајући опасност по земљу, кнез Павле је одобрио да већи део златних резерви буде пребачен у Енглеску у мају 1939. године. Транспорт је извршио разарач “Београд” и тако је у Енглеску банку стигло 980 сандука у којима се налазило 3.379 златних полуга. У овој банци Народна банка Краљевине Југославије је већ имала 225 златних полуга, па је укупна резерва у Великој Британији увећана на 44.886,61 килограм чистог злата.

Кренули само са личним пртљагом

Карађорђевићи нису побегли са народним парама. Краљ Петар II је из Никшића одлетео само са личним пртљагом. Кнез Павле је, са породицом, као што знамо, 27. марта 1941. године у поноћ укрцан у воз који га је одвезао у Грчку где је био предат Енглезима који су га интернирали у Кенију. Он је из Белог двора изашао само са личним пртљагом под строгом паском пучиста (браћа Кнежевићи су жалили што га тог дана нису убили). Често се у нашој писаној и електронској штампи могу наћи коментари да су Карађорђевићи све стекли на народној грбачи и да су они паразити којима ништа не треба вратити – ту се подразумева оно што су им комунисти отели. Као што смо видели, такве оцене су неосноване и заснивају се на пропаганди коју су 60 и више година комунисти лансирали против својих непријатеља.
Након почетка Другог светског рата (1. септембра 1939), док се очекивао напад на Велику Британију, Савет земаљске одбране Југославије је донео одлуку да се злато хитно пребаци у Сједињене Америчке Државе. Уз велики ризик, у Њујорк је транспортован из Енглеске 33.683,51 килограм чистог злата. У трезору Енглеске банке до краја рата остало је 11.203,10 килограма.

Народна банка је организовала још два транспорта. У мају и јуну 1940. из Швајцарске, преко Атине, у Њујорк је упућено 344 сандука, односно 14.168,16 килограма чистог злата.

Уочи бомбардовања Београда, Народна банка Краљевине Југославије је код Федералних резерви у САД имала 47.851,67 килограма чистог злата.
Треба истаћи да је Народна банка 18. марта 1941. године, на тржишту злата продала за девизе 20.002 килограма чистог злата у корист депозита код Бразилске банке у износу од 11.225.000 долара.

У трезорима у земљи остало је 10.701,11 килограма злата. Још 1939. године из Београда је евакуисано све злато: у ужички подземни трезор 9.611,30, док је у сарајевској филијали Народне банке остало је 1.089,80 килограма.

Министар финансија у Симовићевој пучистичкој влади, Хрват др Јурај Шутеј, наредио је 7. априла 1941. да се злато из ужичког трезора (204 сандука) премести у Мостар. Кад је 10. априла у Загребу проглашена НДХ, ово злато је 14. априла хитно пребачено у Никшић и склоњено у пећини Требјеса. Ни ту није остало, већ је 15. априла пребачено на аеродром Крапино поље, ради пребацивања у иностранство. Злато које је остало у Сарајеву заплениле су усташе.

Пучисти

Пучисти су потрошили много новца, скоро 30 милиона ондашњих долара (урачунато је и оних шест сандука које су са собом понели официри). Толико је коштало њихово избеглиштво у Енглеској и Америци. Толико је у злату коштала пропаст Краљевине.

Усред априлског дебакла, пучисти су се одлучили за бекство из земље, а 14. априла у манастиру Острог патријарх Гаврило је благословио и одлазак младога краља Петра II .
А 15. априла 1941. најпре су евакуисани пучисти цивили, а 16. априла официри пучисти, па је после полетања последњег авиона за Грчку (тромоторни бомбардер “савоја маркети СМ – 79″, којим је пилотирао ваздухопловни капетан Иван Доминко), у коме се налазио главни организатор пуча и бекства из земље, генерал Боривоје Мирковић, на никшићком аеродрому остало 190 сандука државног злата. У авионе је укрцано (због мале носивости и премного клијената за бекство) свега 14 сандука (674 килограма злата). Пучистичка влада је понела осам сандука (385 килограма) а генералитет шест сандука (289 килограма). У Мирковићевом авиону било је највише сандука са златом – три. Близу грчке луке

Превеза, генералов авион је погођен и разбио се приликом принудног слетања. Мирковићу су биле сломљене обе ноге. На грчку територију је било пребачено 216 политичара, пучиста, не рачунајући њихове жене, ближу и даљу родбину.

Злато које су пучисти донели у Енглеску морали су да депонују у Енглеској банци.
Прерачунато у доларе, то је износило 4.000.000 долара за количину од 385 килограма, по једнима, а по другима 245 килограма чистог злата. Од те суме су исплаћиване плате пучистима и службеницима у њиховим владама у Лондону, као и месечне принадлежности краљици Марији, краљу Петру ИИ и његовој браћи, краљевићима Томиславу и Андреји (сви су добијали исту суму као и председници влада до 1952. године).

Али то није било све. Пучистичке владе: генерала Симовића, Слободана Јовановића (две), Милоша Трифуновића, Божидара Пурића и Ивана Шубашића, имале су на располагању депозит Народне банке Краљевине Југославије у банци Федералних резерви у Њујорку у износу од 24.587.814,08 долара. На том рачуну је после рата остало неутрошено свега 662.757,13 долара. Депозит у Бразилској банци (11.225.000 долара за продатих 20.002 килограма злата) нигде се не спомиње.

Према свему судећи, пучисти су у емиграцији потрошили 27.925.056,95 долара.
Шест сандука, које је узео генералитет, било је одмах предмет спора међу самим пучистима и због њих су падале тешке оптужбе за време такозване Каирске афере.

Шта се догађало са златом које је остало у Никшићу?

Италијани су узаптили 176 сандука или 8.393,22 килограма чистог злата. Немци су у манастиру Острог запленили четири сандука или 188,45 килограма. Четници су пронашли и узели један сандук. Озна је пронашла пет сандука и предала их Јосипу Брозу.

После дугогодишњих напорних истраживања Репарационе комисије после Другог светског рата и реституција утврђено је да је остало 49.033 килограма злата у власништву ФНРЈ. Нигде се не може наћи податак да је од Хрвата тражено да врате ону тону злата коју су њихове усташе узеле из трезора Народне банке у Сарајеву.

Може се са сигурношћу казати да је у Црној Гори украдено 100 килограма злата и то највише после бекства пучиста из Никшића.

Од предратних 84.574 килограма чистог монетарног злата, после рата је преостало 49.033 килограма. Шта се десило са 35.541 килограмом државног монетарног злата?

Усташе су, видели смо, украле 1.089,80 килограма.

Ко је, после пучиста, највише узео?

Одговор је: Американци!

Ево како.

После рата САД су процениле да је конфискована имовина њихових грађана у Југославији вредна 17.000.000 долара. Реално, то је била сума између три и пет милиона долара. Американци су захтевали да Југославија то исплати из својих златних резерви које су биле чуване у Федералним резервама. Професор др Милан Бартош је сачинио приговор да је реч о депозиту у нужди, али је приговор одбијен. И тако су наши савезници Американци из југословенског депозита од 47.851,67 килограма монетарног злата узели себи 15.649,22 килограма.

Тешко је веровати да су Американци једноставно, као гусари, опљачкали Југословене. Нису они наплатили само имовину коју су комунисти конфисковали америчким грађанима 1948. године. Као плутократска, трговачка нација, они су наплатили све оно што су у виду помоћи (оружје, униформе, храна, возила, авиони…) за време рата испоручили Брозовим партизанима и Михаиловићевим четницима.

Ни то није било нешто ново. После Првог светског рата, наши савезници Французи и Енглези су захтевали да им се сва помоћ плати. Чак и пертле за цокуле које су биле испоручене српској војсци пред пробој Солунског фронта, а да не говоримо о топовској муницији већег калибра. Чак и пертле! Опанци на ногама тих јунака више нису били употребљиви. И плаћене су савезницима њихове пертле!

Американцима је после Другог светског рата успело да наплате све бомбе које су пред крај рата бацили на српске градове. Сваку бомбу, сваки литар горива за своје летеће тврђаве које су донеле смрт многим Србима, углавном цивилима у Подгорици, Београду, Лесковцу, Бихаћу… Практични Американци су и за то имали покриће: бомбе на Србе је тражио Јосип Броз, преко свог генерала Коче Поповића.

Re: Istorija...

Posted: Sun Feb 26, 2012 9:45 pm
by Booze Brothers
Жрнов


,,Жрнов или Жрнован је био средњовековна тврђава смештена на највишем врху Авале (511м нмв.). На врху су још Римљани подигли утврду, а касније су Срби ту сазидали тврђаву, коју су потом Османлије прошириле и ојачале за потребе напада на Београд. У граду је према легенди столовао, у песмама опевани, Порча од Авале. Остаци утврђења су срушени динамитом 1934. године да би се на том месту саградио маузолеј Споменик Незнаном јунаку, чији је аутор вајар Иван Мештровић.

Прошлост Жрнова

Најстарије утврђење на врху Авале подигли су Римљани да би контролисали прилаз Сингидунуму, али и да би заштитили своје руднике које су имали на обронцима Авале стотинак метара испод самог врха.

На месту некадашње римске утврде, подигли су Срби у средњем веку утврђење које Османлије заузимају 1442. године, ојачавши му тада источни и јужни део бедема. Међутим већ 1444. године бивају приморани сегединским примиријем на обнову српске деспотовине и враћање утврда Србима. Међу враћеним градовима поред Голупца, Крушевца и Новог Брда, нашао се и Жрнов. После смрти Јаноша Хуњадија и Ђурђа Смедеревца 1456. године Османлије поново крећу на Србију и 1458. године заузимају Жрнов у покушају да освоје Београд, што им не полази за руком. После тога Ходи паша проширује тврђаву додатним бедемом и сувим шанцем створивши од Жрнова тврђаву за узнемиравање Београда који се налазио у мађарским рукама. Од ове улоге тврђаве односно имена Хавала, што значи сметња, који су му Османлије наденуле цела планина је добила име Авала. Мађари су 1515. године покушали да заузму Жрнов уз помоћ артиљерије, али се тај њихов покушај окончао потпуним поразом и губитком тешке артиљерије. Са падом Београда 1521. године Жрнов почиње да губи свој стратешки значај.

Не зна се до када се тачно у Жрнову налазила војна посада, али се претпоставља да је утврда напуштена у XВИИИ веку од када је препуштена зубу времена. Доста добро очувани остаци града су 1934. године дигнути у ваздух да би се на врху Авале подигао споменик војницима погинулим у Првом светском рату. Комплекс споменика Незнаном Јунаку подигнут је по нацртима највећег вајара краљевине Југославије Ивана Мештровића.


Изглед Жрнова

Жрнов се састоји од:

Горњег града, који представља српску тврђаву са малим османлијским проширењем (1442.)
Доњег града, који сачињава бедем који прати облик падине и надовезује се на Мали град око кога се налази суви шанац (после 1458.)
Мали град има основу издуженог правилног петоугла који се простире правцем северозапад-југоисток који одговара положају данашњег споменика Незнаном Јунаку. Цео северозападни бедем заправо представља јака утврђена кула, облика неправилног полукруга, која је заправо главни штит, пошто је окренута низ гребен ка најлакшем прилазу утврди, који одговара данашњем степеништу које спаја стуб са барјаком са самим спомеником. Од те јаке куле се бедеми полако шире ка врху на коме се налазе две полукружне куле једна наспрам друге. Одатле се бедеми полако сужавају до равног југоисточног дела бедема, на чијој се средини налази полукружна кула, док се у јужном темену петоугла налази четвртаста кула-капија.

Бедем који опасује и формира Доњи град почиње од јаке куле на југозапад и прави полукруг ка југу да би се потом додатно издужио ка југоистоку пратећи падину, после чега се окреће и готово праволинијски иде на северозапад док се не споји са бедемом Малог града. Око целе тврђаве се налази суви шанац који по облику прати спољну линију бедема. Улазна капија у тврђаву смештена је на најјугозападнијој тачки бедема односно на средини полукружног дела.

Развој Жрнова

Најстарији део Жрнова представља Мали град без две куле на југоисточном бедему. Подигнут је средњевековној Србији, али се не може ближе одредити доба његове градње.

Ходи паша 1442. године ојачава источни бедем од полукружне куле до југоисточног бедема, додавши полукружну кулу на сред југоисточног бедема и четвртасту кула-капију на јужном крају бедема.

Последњу фазу изградње Жрнова представља додавање бедема и копање сувог шанца око целог града које се одиграло после 1458. године.

Видљивих остатака Жрнова данас нема. Цео простор некадашње тврђаве је после дизања у ваздух заравњен и забетониран и на њему се данас налази сам споменик Незнаном Јунаку. Податке о изгледу тврђаве данас су доступни у виду записа старих хроничара (Ђ. Бошковић), радова Александра Дерока и неколико фотографија које се налазе у Народном музеју у Београду. "


Image

Image


Изглед Жрнова крајем ΧΙΧ века

Image

Image


Унутрашњост

Image


Ловци (међу њима су и Мика Алас и Ђорђе Карађорђевић)

Image


Рударске пећи (које се спомињу у тексту)

Image


Жрнов, на врху Авале

Image


Врх Авале (пре рушења)

Image


Врх Авале (моменат рушења)

Image


Врх Авале (после рушења)

Image


Остаци Жрнова после рушења

Image


MISTERIJE: ZAŠTO JE SRUŠEN STARI GRAD NA AVALI

Žrnovu presudio kralj

http://www.politika.rs/ilustro/2547/3.htm

Re: Istorija...

Posted: Sun Feb 26, 2012 11:22 pm
by Booze Brothers
malo opsirno, ali...

Откриће академика Драгољуба Живојиновића (први део)

Тек објављено капитално дело академика др Драгољуба Живојиновића „Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт” озбиљно је уздрмала читаву и не само нашу савремену историографију.

Документацијом шокантне садржине ова књига непроцењиве вредности у парампарчад разнела је досадашње тезе о нашим савезницима и пријатељима. Открила српске илузије и заблуде и упрла прстом у Енглеску, земљу која је од самог напада Аустроуграске 1914. године, у Првом светском рату, свесрдно радила на уништењу Срба и српске државе.

Занимљиво је да је овакву архивску грађу академик Живојиновић почео да открива управо у лондонском архиву пре тридесет три године, и то сасвим случајно, бавећи се Ватиканом и Србима. Такође, треба истаћи и чињеницу, академик Живојиновић је први открио у Лондону ту грађу и први је саопштио свету.

Од завршетка Првог светског рата, па све до појаве ове књиге, српски народ живео је у заблуди називајући и Енглезе својим савезницима и чак пријатељима.

- Нема дилеме, Срби су творци свих тих заблуда везаних за савезништва и пријатељства. Срби су творци и других заблуда са којима ће се тек срести. А ове илузије, које су потхрањиване готово један век, биле су у служби очувања пријатељства са Французима као јединим пријатељима у Првом светском рату. А у страну гурана једина истина да нам је Русија била једини пријатељ све до њеног слома.

Први сте открили ту грађу, први је саопштили свету, како то објашњавате?

- Претпостављам, ту нетакнуту, нефризирану, нечишћену грађу, коју до мене нико није користио, избегавали су историчари или због тога што је неповољно говорила о онима који су је оставили или што је веома ружно приказивала лоше односе међу савезницима током Првог светског рата. Друго, та недирнута грађа, недвосмислено је разбила наше илузије о савезницима и искреним пријатељима. До сада нисмо знали праву истину да нисмо имали правих пријатеља до једне силе током читаве те трагедије. Ти документи открили су сурову истину да чак и наша историографија није знала шта се све радило иза наших леђа. На крају открила је да су Срби изнели главни терет Првог светског рата.

Рекли сте, имали смо само једног пријатеља, о којој земљи је реч?

- Говорим о Русији, земљи на коју се нисмо ослањали. Напротив, били смо бастион, барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. А већ од јулске кризе 1914. могло се видети ко нам је прави пријатељ или савезник. Русија је тих дана одмах заузела јасан став. Децидно је рекла и савезницима и нашим непријатељима да неће дозволити да Србија буде поражена и покорена и да ће Србији пружити сваку врсту помоћи.

Како се Француска држала?

- Француска је имала нешто другачији став. Нашла се на удару Немаца и због тога била је везана за Русију, али имала је и својих интереса на Балкану, а на Блиском истоку имала велики уложени капитал. Но, највише због Русије, Французи су Србији пружили савезничку руку.

Једног тренутка енглеске подметачине, разбијачке намере и работе дозлогрдиле су и француским генералима који су почели отворено да протестују.

- Након отворене енглеске опструкције на Солунском фронту и последње енглеске претње да ће повући своје трупе реаговала је и влада Француске. Упутила је Енглеској ултиматум да, уколико и даље њене трупе буду минирале покретање офанзиве, Француска ће се повући из рата. Енглези су се тада заиста уплашили, попустили су, али су и даље иза леђа радили против тог фронта. После тога, своје елитне јединице повукли су из Грчке, а увели ешалоне довучене из Индије, потпуно неспособне за ратовање на Балкану.

До данашњих дана у нашој исторографији до краја није објашњено држање Енглеске?

- Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Дакле, никада пријатељи. Напротив, Србе органски не воле, ни њихово јавно мњење ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914. писали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног листа, готово ни политичара ни генерала иоле наклоњеног Србима. Тако су писали и према нама се односили још од 1903. године. У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку против Србије, отворено су је и у најтрагичнијим тренуцима уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата. Да је светска кланица управо настала због нас.

Како су онда Енглези постали и наши савезници?

- Из интереса. Прво због Француске и Белгије, према којој су имали уговорну обавезу још из 1830. године. Друго, бриљантним победама српске војске на Церу и Колубари Србија није покорена, а војнички је опстала. Значи, постали смо фактор потребан савезницима.

Шта су Енглези све чинили да поткопају и ослабе Србију?

- На Солунском фронту налазила се и једна руска бригада коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглезима је та бригада страшно сметала, непријатељски се према њој односила. Њени генерали сматрали су је претњом њиховим интересима. Нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав контакт са српском војском.

Да ли се после тих битака енглески став према Србији променио?

- Управо тада енглеско непријатељство према Србима ступило је на сцену у најокрутнијем облику. Британци су кренули са најподлијим уценама. У најтежем тренутку тражили смо од њих финансијску помоћ од 800 хиљада фунти у виду кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала. Одговорили су уценом - добићете зајам под условом да се одрекнете своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету.

Како је Влада Србије реаговала на ту болну уцену?

- Децидно је одбијен тај ултиматум. Енглези су хладно одговорили - „онда вам не дамо кредит”. И нису дали. Што је најгоре, Енглези се нису зауставили на тој уцени. Током читаве мучне 1915. године појачавали су притисак на Србију. Своје ултиматуме заснивали су на нашој немоћи и бескрупулозно користили српску зависност од савезника. Свакаквих притисака је било.

Да су Срби били жртве и сопствених заблуда примера је безброј. Но против тих илузија највише су се борили војсковође попут војводе Живојина Мишића.

- Никола Пашић и регент Александар Карађорђевић били су заговорници уједињења јужних Словена. Томе се отворено супротстављао војвода Живојин Мишић. Говорио је да нико не може да тера српске војнике да гину за ослобођење Хрвата и Словенаца, већ да до слободе они морају доћи сами. Мишић је убрзо отеран у пензију.

Значи и такву Србију крвљем заливену су кажњавали?

- Не само да су хладно одбацивали све наше молбе за војном помоћи, већ су иза леђа радили на слабљењу наших положаја. Одустали су од солунског искрцавања. Одустали су од обезбеђења коридора Ниш-Солун, а потом дозволили Бугарима да прекину тај коридор, срушивши тако и последњу наду спаса за српску војску и српски народ. Казнили су тако подмукло Србију на најсуровији начин онемогућивши јој чак прилив лекова и хране. А када им је Никола Пашић у очају одговорио да ће српска војска положити оружје и капитулирати, у Енглеској је кренула нова лавина увреда на рачун Срба. После тога Пашић је коначно схватио да је Србија остала сама.

Открили сте још један детаљ дуго скриван од српске јавности?

- По доласку српске војске и избеглица на албанско море, тек је кренуло кажњавање. Грчки краљ Константин био је антисрбин кога су до последњег тренутка подржавали Енглези. И, таман када су Французи после много играрија пристали на пребацивање Срба на Крф, стигло је најшокантније изненађење. Грчка влада забранила је улазак српске војске на њену територију а самим тим и пребацивање нашег народа на Крф. Тек када је руски цар Николај оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима, сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали. Но, ни тада Енглези нису послали своје бродове. И то је била једна од њихових уцена. Први сам и ту истину обелоданио.

И на Крфу је било подваљивачких иницијатива?

- Кренуло се са још једном подвалом. Под плаштом реорганизације, тражено је од наше команде да се српска војска распореди у шест дивизија и да се оне пошаљу не на Солунски, већ на западни фронт свака за себе. Наравно, и та подвала и тај паклени план је одбачен, а Енглези су буквално побеснели. Њени генерали током читаве 1916. године слали су у Лондон најружније извештаје о српској војсци, називали је најпогрднијим именима. Енглески генерали непрестано су радили против Србије и на Солунском фронту. Минирали су свако кретање у офанзиву, сваки покушај напада на непријатеља. Стално су уцењивали и претили да ће повући своје трупе. Током читаве 1917. године непрестано су радили иза леђа Србији. Радили на очувању Аустријске монархије, подржавали Италијане око Далмације и Истре, подстрекавали Румуне да узму Банат, Бугаре да узму српске територије северно од Македоније. А када је Русија изашла из рата, изгледало је да Србији нема спаса. Но, тада је дошло до француског заокрета. На челу њене војске долазе одлични познаваоци балканских прилика Клемансо, Гиом и Депере и исход је био познат.

УОЧИ РУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

У студији написаној 1913. године директор листа “Европски економиста” Едмон Тери (Edmond Théry) наговештавао је Русији сјајну будућност образлажући да, “ако ствари наставе ићи током којим су ишле од 1900. до 1912. године, средином века Русија ће доминирати у Европи, како на политичком, тако и на финансијском и економском плану”. Радови историчара Ентони Сетона (Anthony Sutton) су утврдили да је, супротно свим неоснованим тврдњама о руској индустријској назадности, царска Русија била на путу брзог привредног и технолошког напретка.

Енглески географ Џон Хелфорд Макиндер дошао је до истих закључака о руском неодољивом успону ка светској супремацији. У знаменитом предавању, одржаном 1904 године, под насловом “Географска осовина историје” наслућује да ће држава која окупира просторно језгро евро-азијског континента, дакле Русија, када буде у прилици да развије своју привреду и мрежу “трансконтиненталне железнице” која спаја Европу и Азију, потиснути поморске силе на маргину светске трговине, што представља смртну претњу по западну цивилизацију. Прерасподела светске моћи била је зачет процес у том часу с обзиром да је “трансконтинентална железница почела да ремети однос снага у корист континенталне силе”.

Руска револуција, финансирана од стране англосаксонске плутократије и немачке војске, “вољом провиђења” је зауставила Русију у пуном успону ка статусу светске економске и војне велесиле. Искоришћавајући подесне услове крајне пометње, проузроковане бољшевичким превратом, западне силе су предузеле територијалну разградњу Русије. Похлепа за руским природним богатствима и уклањање руског ривала из трке за светску превласт су представљали битне узроке целог подухвата.

Енглеска војна мисија генерала Томсона је послата у Транскавказију са задатком да оснује протекторате независне од Москве, што би омогућило Британској империји несметани и неограничени приступ каспијским изворима нафте. Немачка је, после потписа Брест-Литовског уговора са узурпаторском комунистичком “владом”, окупирала Украјину и прибалтичке земље. Француској је требао да припадне Крим са Одесом. Финансијска и војна помоћ савезника “белима” је била ограниченог карактера, како би се постигла равнотежа снага и запречио бољшевицима продор ка Транскавказији и Сибиру.

На дипломатском пољу водиле су се закулисне игре за признање “независности” новооснованих псеудодржавица на тлу Русије. Вилсонов необелодањени програм – откривен у приватној архиви пуковника Хауза (House), сиве еминенције америчког председника и опуномоћеног представника Њујоршких банкарских кућа – гласио је под тачком 5. да је “Русија велика и једнородна: њу треба свести на средњоруску висораван (...) пред нама ће бити чисти лист хартије, на којем ћемо скицирати судбину руских народа”. Алузија на “чисти лист хартије” могла би се односити на Енглеску карту објављену 1888 године, на којој је простор руске империје обележен натписом “руска пустиња”. Даље се предлаже “признање де факто постојећих влада и указивање помоћи њима и кроз њих” као и захтев за повлачење са самопроглашених територија свих страних војски.

СКУП „ПОТЛАЧЕНИХ НАЦИЈА“

Новоустановљено начело “права на самоопредељење потлачених народа” је образовано у стратешким лабораторијама англосаксонског империјализма са непритајеном намером да се користи као оруђе за разградњу светских такмаца и њихових регионалних мостобрана. На Версајској мировној конференцији пуковник Хауз и Лојд Џорџ (Loyd George) су у име својих влада пробали да наговоре остале учеснике да се позову на де фацто створене владе на тлу царистичке Русије, чему се супротставила Француска у име својих личних интереса. Те неспоразуме су премостили министри вањских послова сила Антанте, такозваних “савезница” Русије, сагласивши се 10. јануара 1920. да признају “де факто” Грузију и Азербејџан.

Тих година је уведена у арсенал америчке спољње политике стратегија остваривања државних интереса посредством “невладиних” организација. Примјерице, фондација Карнеги за међународни мир, коју је основао 1910. магнат Андру Карнеги, организовала је 15. септембра 1918. у Њујорку велики скуп “потлачених нација” на ком су учествовали посланици мањинских народа са простора руске државе и Аустро-Угарске. Дотичне је “представљао” Хрват Хинко Хинковић у име Југословенског одбора.

Све подмукле операције са крајњом намером да се образује “руска пустиња” нису уродиле плодом, пошто су комунистичке вође, силом прилика, напустиле своја нихилистичка начела и усвојиле државотворни концепт интеграције руских земаља. Не помиривши се са чином “сакупљања” растурених делова руске империје под комунистичким окриљем, британска политика је настојала да федералише и да стави под своју управу све сепаратистичке покрете никле на просторима Совјетског савеза. Уско је сарађивала на том пољу са Абвером (обавештајном службом немачке војске) као и са француским и пољским колегама.

ИЗМЕЂУ ДВА РАТА

У међуратном периоду британска обавештајна служба је успоставила оперативну контролу над „Прометејском лигом”, организацијом основаном 1923. под импулсом украјинских националиста уз подршку пољске владе. Прометејска лига је служила као кровна структура плејади сепаратистичких покрета са подручја Совјетског Савеза. У њеном оквиру су сарађивали белоруски и украјински унијати, Татари, Чечени итд. Узгредно вреди поменути присуство у њеним редовима Саид Бека, праунука имама Шамила, славног вође чеченског устанка против Руса у 19. веку. Прогам Лиге је постављао својим чланицама за задатак “ослобађање” свих неруских “потлачених” народа бивше империје. За даљи ток нашег излагања, потребно је нагласити да је вођа Паневропског покрета, гроф Куденхов-Калерги, успоставио блиске контакте са “прометејцима”.

Прометејска лига је делила сродне геополитичке циљеве са организацијом званом Интермариум, која је тежила да оснује федерацију средњеевропских држава на целом простору између Балтичког, Јадранског и Црног мора и прижељкивала распад Русије на безобличну прашину “слободних држава у својим етничким границама”. Тај амбициозни програм јој је гарантовао потпору истих оних спонзора који су држали на свом платном списку Прометејску лигу. Антикомунистичка фасада активности тих двеју организација служила је да прикрије дубље русофобске побуде. Свој рад су обављале у сталном дослуху са Ватиканом, посредством шефа Абвера адмирала Вилхелма Канариса и британских веза при Светој Столици.

У тим годинама су Британци разрадили стратегију манипулације “исламског чиниоца” против Русије. Новинар Ентони Бевинс (Anthony Bevins) је обелоданио у листу „Индипендент“ (The Independent) 26. фебруара 1990. садржај декласификованог дипломатског документа из 1939 године у ком се сугерише коришћење мањинске “полуге”, посебно исламског фактора, ради дестабилизације Транскавказије и Централне Азије. “Случајем околности” инструментализација исламског тројанског коња је ушла у праксу нацистичке а касније и америчке стратегије растројства источне и југоисточне Европе.

Западни савезници су само месец и по дана после Немачке агресије на СССР предали јавности формулацију општих циљева англо-америчке коалиције познату под именом “Атлантска повеља”, у којој изражавају решеност да допринесу “васпостављању суверених права и самоуправе оних народа који су били лишени тога скривеним путем”. Изабрани речник је довољно био неодређен како би се могао односити на Русију колико и на Немачку, а пошто је хрватско-комунистичка пропаганда ширила међу савезницима пропагандне флоскуле о велико-српској хегемонији, Југославија је такође могла постати предмет горе наведених ратних циљева.

„СРПСКА ХЕГЕМОНИЈА“

Српски успеси у изградњи модерне, напредне и суверене државе, тумачени као предзнаци будуће хегемоније српског чиниоца на Балкану, изазивали су бојазан британске званичне политике, која је гледала на Србију као на “мостобран” Русије у том региону и претњу енглеским интересима у Средоземном региону. Оптерећена фобичним стереотипима о “продору панславизма”, Енглеска дипломатија је спроводила политику обуздавања српске природне геополитичке експанзије на Балкану. Британска дипломатија, несклона да призна ма какву легитимност српским ослободилачким тежњама, склопила је у 19. веку незванично савезништво са Турском и Аустријом. У дотичном расположењу према српском питању је наступила на Берлинском Конгресу 1878 године. Енглески посланик Маркиз Солзбери (Salisbury) оправдао је енглеску подршку Аустро-Угарским претензијама на Босну и Херцеговину под изговором да би се у супротном “створила велика словенска држава која би се пружила преко балканског полуострва и чија би војна снага претила народима других племена...”. Из истих побуда је подржала програм Призренске лиге, видећи у паналбанском национализму бедем против словенства и српског јадранског тропизма.

Друга антисрпска варијанта којом су располагали Британци је био Аустро-славизам, за који су се залагали “отац енглеске балканистике” Р. Ситон-Ватсон (Robert William Seton-Watson) и публициста Викам Стид (Henry Wickham Steed). Та два “експерта” су предлагала уочи Првог светског рата унутрашњу реформу Аустро-Угарске империје којом би се омогућило образовање федералне јужнословенске јединице под хегемонијом Загреба са улогом антируске католичке тврђаве и карике новог енглеског поретка на Балкану. Са челних положаја у Одељењу за непријатељску пропаганду, основаног на иницијативи лорда Норфклифа (Northcliffe) 1917, Ситон-Ватсон и Стид су критиковали “крфске” обрисе будуће Југославије, назирући у њима замену за велику Србију или “српску империју”. За та два страсна поборника “југословенске идеје” српска алтернатива моделу “хрватске Југославјије до Дрине” је значила “тријумф оријенталне идеје над западном”.

Енглези су приступили мировној конференцији са скривеним антисрпким предрасудама и намером да поправе ситуацију у своју корист кроз преговоре. Заузимали су став да Југославија мора бити децентрализована и федерална и упозоравали су да ће федерација састављена од самих Срба, Хрвата и Словенаца ићи на руку српској хегемонији. При чему су хтели поделити српски етнички простор на аутономну Македонију и Црну Гору.

Личне везе између Стида, Ситон-Ватсона, енглеских и америчких делегата су биле од крупног значаја за даљи ток англо-саксонске политике наспрам Србије с обзиром да су сви припадали Групама округлог стола. На овом месту нашег излагања потребно је отворити парантезу. Идејни творац и оснивач Групе Округлог стола (Round table) био је енглески милионер Сесил Родс (Cecil Rhodes), чији се животни идеал састојао у “унапређењу британске империје и постављању целог нецивилизованог света под њену управу, уједињење англо-саксонске расе у једну империју”. Групе округлог стола су окупљале империјалне елите одане тој идеји. Амерички огранак су основале велике прекоокеанске династије, везане породичним или пословним везама за британску олигархију, међу којима су се истицале породице Морган, Рокфелер или Карнеги. Како би оријентисали ток светске политике у складу са својим “идеалом”, замислили су да оснују парадржавне организације за дугорочно планирање спољне политике. Енглески и амерички делегати на Версајској конференцији за мир, који су већином припадали Округлом столу, су се договорили да оснују Краљевски институт за међународне послове (РИИА) у Енглеској и Савет за спољне односе (ЦФР) у Сједињеним Државама. Монополом над спољном политиком својих држава та друштва би постепено створила услове за англо-америчко садејство у међународној политици.

ЈАДРАН И ДУНАВ ДАТИ КАТОЛИЦИМА

Радило се у ствари о “јединственој англо-америчкој организацији за проучавање и дугорочно планирање спољне политике”. Англо-саксонска месијанска идеја, садржана у идеологији те владајуће метаструктуре Запада, утемељена на вери у супериорност англо-саксонске расе и на социјал-дарвинистичком светоназору, оспоравала је словенским народима субјективну улогу у светској политици и ниподаштавала је њихова цивилизацијска достигнућа.

У међуратном периоду утицајне личности, припадајући друштву Округлог Стола и Краљевском институту за међународне послове водиле су непрекидну кампању разобличавања “великосрпске хегемоније” и тражиле територијално и конституционално преустројство Југославије. Примерице, новински магнат Лорд Ротермер (Ротхермере), брат лорда Норфклифа, чувен по својим симпатијама према фашистичким режимима, захтевао је преко својих гласила проширење Мађарске државне територије на рачун Србије и оснивање аутономне Хрватске увећане за целу Далмацију са Боком которском. Дубље намере ових захтева није тешко прозрети: тражило се од Срба ни мање ни више него да предају јадранску обалу и Дунав католичким чиниоцима како би се створио антируски морски мостобран и запречио пут изласка на море православној регионалној сили.

Рачунајући на подршку енглеских пријатеља Хрватске, вођа Сељачке странке Владко Мачек предложио је 1932 године да Хрватска, Србија, Црна Гора, Македонија и БиХ потпишу федерални уговор. Очито је да се радило о пробном балону са намером да се напипа пулс српске политике и провери њен степен попустљивости по територијалном и националном питању. После убиства краља Александра у Марсељу и наглог заокрета у француској страној политици, Велика Британија је почела да се званично опредељује у корист федералног прекомпоновања Југославије и оснивања федералних јединица Босне и Херцеговине, Војводине. Тајним каналима је подржавала хрватски сецесионизам. Радови Марка Аронса и Џона Лофтуса су утврдили да је њена обавештајна служба држала на платном списку више челних људи усташког покрета. На Црну Гору и Македонију британска политика је гледала као на посебне земље, ван оквира Србије.

Ти предратни ставови су несумњиво утицали на британску политику према Југословенској влади у избеглиштву и четничком покрету. Може се замислити какав је утисак оставио на челнике Форин офиса, у већини случајева католике са прохрватским симпатијама (према Мек Лину), пансрпски “Равногорски национални програм” или Мољевићев пројекат “Хомогене Србије”, састављен у јуну месецу 1941. године, где се јасно наговештава да “Срби морају имати хегемонију на Балкану а, да имају хегемонију на Балкану, морају претходно имати хегемонију у Југославији”.

БРИТАНСКИ БРОЗ

Контрамере су муњевито предузете како би се онемогућило оснивање такве православне тврђаве на Балкану. Већ у лето 1941. Черчил је позвао председника Рузвелта да усвоји заједничку “англо-америчку изјаву о обнављању Југославије на принципима аутономије и јединства југословенских народа”. Дакле, само месец дана након појаве Мољевићевог плана Британци су одредили заједничку “платформу” са Америком о федерализацији Југославије.

Британци су обезбедили свом играчу Титу, војну и политичку легитимност са намером да спрече Србе да обликују послератни поредак повољан својим националним интересима. Оспоранање српског права на самоопредељење је била поента те стратегије. Сер Евлин Вудворд (Woodward) је приметио да када би његова влада подржала Михајловића, усвојила би линију наклоњену пансрпским замислима о будућности Југославије. Пема запажању Наталије Нарочничке, “било каква манифестација српских ујединитељских националних тежњи послије 'Начертанија' Илије Гарашанина из 1844. (...) представља страшило за западну Европу.”

Насупрот безброј критика изречених на рачун “великосрпских” тежњи, британска званична политика никада није ставила никакав приговор на авнојевске одлуке о послератном територијалном устројству ни на договор Тита и Шубашића о будућој подели Србије на више покрајина и република. Да ли је уопште могло бити другачије, с обзиром да је Брозово ново федерално устројство потпуно одговарало енглеским интересима?

Превагу су опет однели геополитички критеријуми кад је дошао час да се званично ускрати подршка четничком покрету. Бригадир Фицрој Меклин (MacLean), шеф британске Мисије при Титовом штабу, је закључио у меморандуму послатом Ентонију Идену (Eden): “Што се тиче генерала Михајловића, он је великосрбин и реакционар. У тим условима Велика Британија нема више интереса да подржава његов покрет”. Државотворни програм Равногорског покрета је сметао Форин офису (Foreign Office) при плановима о оснивању прашине државица на тлу Југославије, које би могле касније да се уклопе у шире федерације. Може ли се још сумњати у твдњу великог енглеског историчара А. Ј. П. Тејлора да је “изградња Тита била чисто енглеска авантура”?

Територијални подкомитет Саветодавног одбора за послератну спољну политику, основан 1942. године на иницијативу председника Рузвелта и државног секретара Кордел Хала, донео је у октобру 1942. предлог о стварању источноевропске федерације и подунавске федерације са улогом тампон зоне између Русије и Немачке, под англо-америчким окриљем. Радило се о ад хоц структури, основаној према моделу пројекта за “студије о рату и миру” Савета за спољне односе и састављеној од истих чланова.

Територијални огранак на чијем се челу налазио географ Изаја Боуман (Bowman) морао је радити под велом тајне “с обзиром да су територијални проблеми народа и земаља били експлозивни” и бавио се изучавањем сценарија прекрајања поратне Европе, посебно њеног источног дела и Балкана. На отвореним седницама позвани су били да учествују представници “влада у егзилу” са простора Совјетског савеза и Југославије, као и надвојвода Ото Хабсбуршки.

Језгро Саветодавног одбора су чинили Мајрон Тејлор (Myron Taylor), један од врховних чланова Савета и лични представник председника Рузвелта при Ватикану, затим Државни секретар Кордел Хал (Cordell Hull) и Норман Дејвис (Davis), Рузвелтов опуномоћени амбасадор и председник Савета за спољне односе. Рузвелт, који је био у сталном контакту са Куденхов-Калергијем и Отом Хабзбуршким, је послао 1943. године кардинала Шпелмана да преговара са Светом столицом о перспективама организовања подунавске федерације, у чији би састав ушле Словенија и Хрватска до Дрине. У Америци, струја на чијем се челу се налазио Мајрон Тејлор бранила је послератну опцију повратка хабзбуршке лозе на престо обновљене мителевропске федерације.

ЕВРОПСКО ДО ДРИНЕ

Син Винстона Черчила Рандолф је уверавао своје Хрватске пријатеље на Топуском конгресу да ће федерална Југославија бити кратког века и да ће се после њеног распада територије до Дрине укључити у подунавску федерацију католичких држава наглашавајући да “све што се протеже до Дрине мора бити европско...” Генерални секретар хрватске Сељачке странке др Крњевић толико је био уверен у транзитни карактер југословенске федерације да је на прослави педесете годишњице оснивања странке (1954) изнео план о подели земље на шест независних држава у границама административних република које би се касније интегрисале у подунавску федерацију. Аутор извештаја о скупу, амерички обавештајац је забележио да, “пошто др Крњевић одржава одличне односе са Енглеском, може се претпоставити да су британски планови што се тиче Југославије мање више исти”, али да ће то остати пусти снови пошто се западни политичари противе разградњи Југославије “све док се одржи Титов режим”.

Напредак Црвене армије до срца Европе је натерао западне савезнике да одложе планове о католичком “интермаријуму” за погоднија времена. Оснивање 1944. у Лондону Централноевропског федералног клуба, чије су послератне вође биле Миха Крек и Владко Мачек, доказује, ако је потребно, да се Енглези нису помирили са судбином и да су настављали да кују планове о католичком фашистичком блоку на Истоку Европе.

АНТИБОЉШЕВИЧКЕ НАЦИЈЕ

Енглеска тајна служба МИ6, у сталном дослуху са Ватиканом, је образовала и држала на узди низ организација сличних Федералном клубу, као што су били Блок антибољшевичких нација, Словенска конфедерација, која је тежила спајању Украјину и Бјелорусију са Пољском, Сељачка интернационала, у којој опет наилазимо на Миху Крека и Мачека, Интернационала Слободе, Прометејска Лига, Фракција Абрамчик. У њихове редове су масовно ступали вође фашистичких и сепаратистичких источноевропских покрета пребеглих на Запад захваљујући “пацовским каналима” Ватикана, Велике Британије и Америке. Те организације су функционисале по систему “комуникационих судова”. Разлике у стратешким циљевима су биле незнатне а чланство им је често било заједничко.

Узгред речено, за америчке и енглеске тајне службе од посебног интереса је било регрутовање вођа сецесионистичких мањина са простора Совјетског Савеза и “стручњака” за етничка питања, попут истраживача Ванзе (Wansee) Института, задужених од СД (тајна служба СС) за студије просторног распореда и бројчаног стања етничких група на подручју Иисточне Европе и Совјетског Савеза. Послератни Евро-Азијски институт и Институт за студије Совјетског Савеза са седиштем у Минхену такође су се бавили питањем мањина у Русији, за шта су користили искуства бивших нациста. Извештаје су достављали свом налогодавцу и “добротвору” ЦИА.

Крајем 40-их година све горе наведене организације су се стопиле у радикални Блок антибољшевичких нација (БАН) и прешле под надлежност америчких обавештајних структура, што је било у складу са водећом улогом САД у хладном рату против Русије. Од “организације намењене федерисању свих неруских мањина које су се ставиле у службу трећег рајха” БАН се претворила после рата у кровну организацију свих источноевропских фашистичких покрета, попут Хлинкине гарде, усташа, галицијских нациста итд. Хрвате су представљали у БАН Стјепан Хефер, Антон Бонифацић, Динко Шакић и Иван Јелић.

За оперативну контролу БАН и осталих “ослободилачких група” био је задужен Биро политичке координације, тајно одељење министарства Спољних послова, одговорног за организацију “специјалних операција” и за планификацију дугорочне Америчке политике у свету. Директор Бироа за политичку координацију пословни адвокат Френк Визнер (Wisner) је добио од америчке владе зелено светло за регрутовање источноевропских избеглица са антикомунистичким педигреом и за њихову политичку обуку и организацију на тлу САД. На том послу је радио са својим пријатељем Аленом Делсом (Dulles), који ће 1952. примити функцију директора ЦИА. Као адвокати великих банкарских кућа, били су уско повезани са пословним круговима Вол Стрита и са Саветом за спољне односе.

Re: Istorija...

Posted: Sun Feb 26, 2012 11:31 pm
by Black Bloc
Kakve su bre ovo budalastine...

"Otkrice akademika..."

Drz' da nabijem...

Re: Istorija...

Posted: Sun Feb 26, 2012 11:37 pm
by Booze Brothers
glavno je da ti znas da su to budalastine, a nisi ni pokusao da procitas... da li tebe ovo stvarno zanima...?
a ja ne znam da li su budalastine...

Re: Istorija...

Posted: Mon Feb 27, 2012 8:55 am
by Black Bloc
Naravno da znam da su budalastine...i nema potrebe da citam pazljivo jer doticni "akademik" je "otkrio" kurac...

Englezi da su budale, pa da poverljiva dokumenta trpaju u neki arhiv koje moze svaka susa da prelista - ne bi imali ni 1/3 onog svog ostrva a kamoli ono sto su imali pre I svetskog i II svetskog rata...

Ajde, nemoj da se zanosimo, pa dok je Srbija smrdela pod Turcima oni su se napravili pruge izmedju svakog sela, Australijom se setali i Kineze maltretirali - i mi smo im kao trn u oku...ma daj bre...

Sto se tice englesko-ruskog animoziteta u tom periodu - pa prilicno je logican, jer em su samo 30 godina pre toga ratovali na Krimu em Englezi nece da daju drugoj sili da ima konkretan izlaz na Sredozemlje ako vec mogu da ne daju. Takodje treba imati u vidu da je Rusija u tim godinama imala mnogo, mnogo vece probleme iz kojih se i povukla iz rata (revolucija, recimo) i samim tim ostavila nas (navodne VELIKE prijatelje) i ostale saveznike na cedilu - jer su sve svabe koje su bile tamo na frontu - dosle kako kod nas tako i u Belgiju na frontove...

A to oko ucenjivanja i politickih igara - pod jedan, SSSR sve do sredine 20-ih godina XX veka nije imala skoro pa nikakav uticaj u medjunarodnoj politici zbog unutrasnjih problema a pod dva - nista neobicno da velike sile ucenjuju male - to je politika i tako je, nema ljutis...
Da su stvarno hteli da nas jebu - ne bi postojala ni Kraljevina Jugoslavija, ni izlaz na more, ni mesto u ligi naroda - nista...ali hvala onima koji su u to vreme radili za interese Srbije pa su uspeli da izdejstvuju ono sto je kasnije nastalo, jer da je bila neka nesposobnija ekipa - ostali bi i bez osvojenog u I balkanskom ratu...

Bole bre velike kurac za male, to da veliki igraju za male - to su bajke, tako se velike bate ne igraju...vera, rasna pripadnost, zajednicki koreni - to su stvari za zaludne i igracke za decu - veliki decaci se igraju sa kesom a to je sirova igra u kojoj nema drugara...

To da se slovenski narodi medjusobno kapiraju cak i gotive, to stoji - to priznajem i postujem ali to veze nema sa interesima drzava u kojima isti zive.

Re: Istorija...

Posted: Mon Feb 27, 2012 12:47 pm
by Booze Brothers
Nista, nemam sta posebno o ovome da pricam, imam svoj stav, a samo da kazem da po meni itekako postoje osnove da bih poverovao u postavljenu pricu... Postavljen je text pa koga zanima neka prihvati ili ne...

- Ti isti englezi su nas prepustili crvenima, pa je i kralj pozvao raju da predje kod njih... zna se da su oni prelomili iza koje ce opcije da stanu u epilogu rata, naravno u dogovoru sa ostalim silama...
- 27. marta su u njihovom konzulatu napravili zurku jer su znali da ce sirbistan biti uvucen u rat protiv svabova... dosta toga su radili da bi pomogli da se ispuni to sto se desilo pre samog dogadjaja tog dana... No Srbi bi to uradili pa bi uradili, a sta bih ja u tom trenutku uradio ne bih da pricam... lako je sada govoriti o tome... u glavnom oni su ispunili sta su zeleli...
- sto posto je tacno da nam saveznici ne bi pomogli da nas brodovima prebace iz albanskog primorja da nije bilo ruskog pritiska... do 1917. je carska Rusija bila u ratu... francuzi su nas prebacili i branili kolonu brodova...
- sto posto je tacno da su gledali da nas uticaj bude sto manji da ne bi bili produzena ruka Rusije... tako su na nasu radost sprecili sanstefanski mir gde je Rusija podrzala Bugare da dodju cak do albanske obale...

boli djunta sve te sile za male narode, ali se plase da druga velika sila ne dobije preko "malih" na sirenju svog uticaja pa je bolje da ih uzmu pod svoje... a mislim da smo na kraju rata kada smo skroz popravili svoj ugled da bi preko podrske Vrancuza, posto je Rusija pala u kandze crvenih, mogli otprilike da biramo sta smo hteli... na zalost, odlucili smo se za panjuznoslovenstvo... Zivojine kuco, nisu hteli da te slusaju...

Re: Istorija...

Posted: Tue Feb 28, 2012 9:33 am
by voja 10
Auu, kvalitetne štampe danas :D Da se nadovežem na britansko pitanje

Dejli mejl: Tajni plan "Treći svetski rat"


Velika Britanija, pod vođstvom "čelične lejdi" Margaret Tačer, najozbiljnije se pripremala za treći svetski rat koji bi počeo u Jugoslaviji. To pokazuju i dokumenti s kojih je nakon tri decenije skinuta oznaka tajnosti.
Kao i u slučaju Prvog svetskog rata, i ovaj je trebalo da počne u Jugoslaviji, piše britanski "Dejli mejl".
U slučaju nužde, Britanija je bila spremna da izvede nuklearni napad na zemlje "iza gvozdene zavese", ali ne i na Sovjetski savez.
U to vreme najvećih tenzija između Istoka i Zapada, nakon sovjetske invazije na Avganistan 1979., državni službenici u Velikoj Britaniji svake dve godine učestvovali su u vojnim vežbama.
"Dejli mejl" se dokopao “Ratne knjige”, skripte vežbe izvedene u martu 1981., deset meseci nakon smrti jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita.
Koliko je bila ozbiljna, govori već i to što je ta gigantska ratna igra trajala pune dve sedmice.
U to vreme SSSR vodi Leonid Brežnjev, a SAD Ronald Regan. Odnosi Istoka i Zapada dosegli su najnižu tačku od Kubanske krize iz 1962. godine, kad je svet bio prvi put nadomak nuklearnog rata.
Sve je počelo nagomilavanjem snaga Varšavskog pakta na granice Jugoslavije, 9. marta. Kao i u Prvom svetskom ratu, okidač sukoba je na Balkanu, ističe list. Za Jugoslaviju piše da je nominalno komunistička zemlja, ali se okrenula prema Zapadu.
Tog prvog dana vežbe, Britanija i SAD šalju dodatne trupe u Zapadnu Nemačku, dok stižu izveštaji o ruskim brodovima koji napadaju ribarske brodove u Severnom moru.
Do večeri 11. marta sukob se već činio neizbežnim. SSSR je nagomilavao trupe na granici prema Turskoj i između Bugarske i Jugoslavije, a NATO pojačava svoje snage u Nemačkoj i Skandinaviji.
Dva dana posle kriza je na vrhuncu zbog prodora Varšavskog pakta u Jugoslaviju. Irak napada istočne delove Turske, pogoršava se kriza oko Norveške. U Britaniji ponestaje hrane i benzina, vlada proglašava vanredno stanje.
Do nedelje 15. marta Varšavski pakt s više od 20 divizija okupirao je Jugoslaviju, Britanija očekuje ruski napad.
U ponedeljak u šest ujutro Britance su probudili vazdušni udari. Soveti su sa 100 bombardera napali britansku protivazdušnu odbranu. Rusi izvode desant na Norvešku. Poslepodne u drugom vazdušnom napadu gađaju sedam britanskih avio baza, nakon čega Velika Britanija objavljuje rat Sovjetskom Savezu.
Dan kasnije, stotine Britanaca gine u vazdušnim udarima, dok iz Jugoslavije dolaze informacije da su Sovjeti počeli koristiti hemijsko oružje. Do 19. marta Sovjeti su okupirali sever Norveške i polako preuzimaju prednost u borbama u Nemačkoj.
Noću u novim udarima gine hiljade građana širom Britanije.
Nakon još jedne noći pune bombi, u zoru 20. marta Sovjeti koriste nervni plin u napadu na Škotsku i Mančester.
Rusi probijaju granicu Zapadne Nemačke, tamošnji NATO-ov komandant traži nuklearne udare na vojne baze u Istočnoj Nemačkoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj, Mađarskoj i Bugarskoj. Čak ni u vežbi nisu se usudili da udare direktno na Sovjetski Savez.
Nakon svega što se dogodilo, odluka "čelične lejdi" bila je neizbežna, piše list: odobrila je nuklearni napad.
Srećom, sve se to desilo u vojnoj vežbi.

Tok rata

1. dan
Rat počinje nagomilavanjem snaga Varšavskog pakta na granicama Jugoslavije
3. dan
NATO šalje pojačanja svojim snagama u Nemačkoj i Skandinaviji
5. dan
Varšavski pakt napada Jugoslaviju, a Irak napada sever Turske
7. dan
20 divizija sovjetske vojske okupiralo je Jugoslaviju
8. dan
Prvi udari na Veliku Britaniju, London proglašava rat SSSR-u
11. dan
Rusi okupirali sever Norveške, preuzimaju prevlast u borbama u Nemačkoj, Grčkoj, Turskoj, Italiji...
12. dan
Zapovednik NATO-a traži nuklearne napade na 26 ciljeva u istočnoj Evropi, Tačerka kaže ‘da’

Re: Istorija...

Posted: Wed Feb 29, 2012 7:08 pm
by Belgrade Style
BoozeBrothers Браво за ово о Жрнову, дуго сам тражио више информација о њему. :cheers:

Да се и ја надовежем на писаније са претходне странице овог топика, а тиче се Другог светског рата.

Ипак је ово тема која се пре свега зове "Историја". Дакле, дискусија о догађајима који су се збили. Не желим да дискутујем овде о идеологијама, државном уређењу, и што је најбитније будућности наше отаџбине. Било би добро да постоји таква тема, као што на већини навијачких форума постоји такав одељак.

Конкретно, пошто видим да се највише полемисало о WWII, приложићу овде оригинални документ Тројног пакта који је 1941.године понуђен Краљевини Југославији. Кога занима, нека погледа. http://www.mediafire.com/?tpc3uj6j3mgae2r

Мој лични став, је да је одбацивање Тројног пакта, било равно потписивању смртне пресуде нашој отаџбини. АЛИ, треба се ставити у улогу тадашњег човека, и његових емоција у том тренутку. Када се боље размисли анти-пактовске демонстрације су можда тада биле само природни инстинкт против непријатеља, који су комунистичке и черчиловске агентуре злоупотребиле.

Re: Istorija...

Posted: Wed Feb 29, 2012 7:28 pm
by Cevopan
Belgrade Style wrote:BoozeBrothers Браво за ово о Жрнову, дуго сам тражио више информација о њему. :cheers:

Да се и ја надовежем на писаније са претходне странице овог топика, а тиче се Другог светског рата.

Ипак је ово тема која се пре свега зове "Историја". Дакле, дискусија о догађајима који су се збили. Не желим да дискутујем овде о идеологијама, државном уређењу, и што је најбитније будућности наше отаџбине. Било би добро да постоји таква тема, као што на већини навијачких форума постоји такав одељак.

Конкретно, пошто видим да се највише полемисало о WWII, приложићу овде оригинални документ Тројног пакта који је 1941.године понуђен Краљевини Југославији. Кога занима, нека погледа. http://www.mediafire.com/?tpc3uj6j3mgae2r

Мој лични став, је да је одбацивање Тројног пакта, било равно потписивању смртне пресуде нашој отаџбини. АЛИ, треба се ставити у улогу тадашњег човека, и његових емоција у том тренутку. Када се боље размисли анти-пактовске демонстрације су можда тада биле само природни инстинкт против непријатеља, који су комунистичке и черчиловске агентуре злоупотребиле.
Природни инстикт прсања,пре бих рекао,него непријатеља,да је природни инстикт против непријатеља,то би значило свакако окретање против црвених и савезничких убица.
Иначе,не ради ти нешто добро овај линк.тј документ је сјебан унутра,покушај да ставиш ориђинале :lol:
Слажем се то за тему односно одељак да треба да постоји.

Re: Istorija...

Posted: Wed Feb 29, 2012 7:28 pm
by Booze Brothers
naravno da jeste cisti izliv tog osecanja naroda u tom trenutku i takvi bi uvek bili... pogotovo sto su samo pre dve decenije Srbi izginuli u tolikom broju u ratu sa njima... glupo je da poredim, ali npr. moze da se uporedi kao nato 1999. kada bi nam ponudio da li bi usli u "dil" sa njima... i to je bila smrtna presuda, ali sigurno ne bi sa njima... a da su ovi iz engleske lepo pripremili teren i gurali pricu anti hitla dole, pu, tu nema sta da se prica... e to sto su crveni to spremni, pre svega ideoloski docekali, sto su nam u drzavi bile ustase, i sto je bilo milion primera gde moze da se odradi fora zavadi pa vladaj, to je druga stvar... desilo se sto se desilo, mozda i neminovno... nadam se samo da se nesto iz toga i shvatilo i da se slicne greske ne ponavljaju... no znajuci nas tesko... ali imali smo kroz celu istoriju velikih padova, pa smo se dizali... valjda cemo ponovo....
a nisam za otvaranje takvog dela foruma... koliko da je korisno i edukativno, gledajuci te forume kod drugih grupa, muka mi je od raznih likova koji su klasicni idioti, a utrkuju se ko je veci Srbin, da bi bili sto vise prihvaceni... gomila foliranata, bandoglavaca i pozera... ne bih zeleo to i ovde da gledam... to ili da gledam neke dnevnopoliticke price... navijacke grupe danas nemaju originalnost kao sto je to ranije krasilo scenu... sada jedna lice na drugu... bar u necemu da se razlikujemo... :) a svakako da navijac OFK Beograda treba da drzi do Ofka, Beograda i Srbije... politika i ideologije neka budu sporedna i licna stvar...

Re: Istorija...

Posted: Wed Feb 29, 2012 11:01 pm
by Belgrade Style
naravno da jeste cisti izliv tog osecanja naroda u tom trenutku i takvi bi uvek bili...
Управо зато је пипава тема, ценити осећања наших сународника у то време.
ali npr. moze da se uporedi kao nato 1999. kada bi nam ponudio da li bi usli u "dil" sa njima... i to je bila smrtna presuda, ali sigurno ne bi sa njima...
Бојим се да та два пакта нису иста, и немају исти циљ, чак шта више супротног су поларитета. Али сигуран сам да се тада на Тројни пакт гледало сличним очима, али не природним видом, већ кроз совјетске наочари, или чије већ.
a nisam za otvaranje takvog dela foruma... koliko da je korisno i edukativno, gledajuci te forume kod drugih grupa, muka mi je od raznih likova koji su klasicni idioti, a utrkuju se ko je veci Srbin, da bi bili sto vise prihvaceni... gomila foliranata, bandoglavaca i pozera... ne bih zeleo to i ovde da gledam... to ili da gledam neke dnevnopoliticke price... navijacke grupe danas nemaju originalnost kao sto je to ranije krasilo scenu... sada jedna lice na drugu... bar u necemu da se razlikujemo... :) a svakako da navijac OFK Beograda treba da drzi do Ofka, Beograda i Srbije... politika i ideologije neka budu sporedna i licna stvar...
Српска политичка сцена је по речима Димитрија Љотића: "Брлог у коме се прасци ваљају." Зар наши политичари немају довољно пара, да се арче и надмећу преко медијских кућа, "јавних сервиса", и "информативних емисија" ? Имају више него што им треба, а никако не смемо дозволити ни да присмрде на било ком медију који они не контролишу, у овом случају на навијачко гласило навијача ОФК Београда. ;)

Не мора уоште да буде део форума, може да буде обичан топик, а не мора уопште ни да се отвори. Мени не смета, него ако се већ усијавају теме које се тичу горећих проблема и наше будућности, но добро. Избегаваћу термин политика, али идеологија никако не би смела да буде приватна ствар. То је ствар свих нас, бар ја тако мислим. Јер како си ти већ написао:
imali smo kroz celu istoriju velikih padova, pa smo se dizali... valjda cemo ponovo....
Таквих успона не би било, да су идеологија и наша будућност била ствар појединца. Религија може бити ствар појединца. Исто тако погледи на свет, животна филозофија, укуси итд. Али будућност нашег народа не лежи ни на ком другом него на нама. Ово је пре свега навијачки форум, али се ја јасно држим тог става. Елем, то је већ друга дискусија...
Иначе,не ради ти нешто добро овај линк.тј документ је сјебан унутра,покушај да ставиш ориђинале :lol:
Пробаћемо, видим да је ово прекрајано :x

Re: Istorija...

Posted: Wed Feb 29, 2012 11:09 pm
by Booze Brothers
ok, tvoje misljenje, a ja nemam sta da dodam, a da vec nisam napisao...

Re: Istorija...

Posted: Wed Feb 29, 2012 11:32 pm
by Cevopan
е мора уоште да буде део форума, може да буде обичан топик, а не мора уопште ни да се отвори. Мени не смета, него ако се већ усијавају теме које се тичу горећих проблема и наше будућности, но добро. Избегаваћу термин политика, али идеологија никако не би смела да буде приватна ствар. То је ствар свих нас, бар ја тако мислим.
Слажем се са тим,мада сад гледам са друге стране кад се размисли,јебига,ипак и тим потезом би привукли уријузамуње беспотребно,а по мом мишљењу ту је одрађена паметна ствар,јер никоме не треба на врату неко 00 - 24,јер плаше се говна устанка,ко ђаво крста,па су им навијачи проблем број један...Јбг,боље буџење постова,него буџење у педу...