Istorija...

BSK 1911 · Post by **BSK 1911** » Sun Dec 18, 2005 6:34 pm

Buzo raspali

Post by **Booze Brothers** » Sun Dec 18, 2005 6:38 pm

pusti...
dajte ima toliko zanimljivog shto se tiche istorije...pisite...

Sun Dec 18, 2005 8:25 pm

A sada malo o danku u krvi (jbg Buzo moram da pishem bajke)...u osmanskom carstvu danak u krvi se uzimao sa dosta realizma ko mo?e a ko ne da uznapreduje u carskoj slu?bi i postane nosilac moći osmanske imperije. Turci su najpre, birali zemlju i narod odakle će prete?no odvoditi
Dečake i mladiće. Oni su imali unapred pripremljene popise stanovni?tva ali i posebne slu?benike tzv. Jaja-ba?e koji su vr?ili tu funkciju. U klasičnom dobu Osmanskog carstva ( XVI vek) izrazito najveći broj zvaničnika i telohranitelja koji su dovedeni dankom u krvi bio je srpskog porekla, posle njih su dolazili Arbanasi (bez obzira kakvog roda bili,tj nisu svi bili Albanci), Grci su uglavnom dolazili kao prebezi dok Bugara među velikim vezirima (najvi?i polo?aj u Osmanskom carstvu, odmah iza sultana) bezmalo nije ni bilo. Posle ubistva Mehmed Pa?e Sokolovića, velikog vezira srpskog porekla i najpoznatijeg nosioca ove titule u Osmanskoj Istoriji, pojavljuje se i par vezira slovenskog porekla koji su se izja?njavali i kao Hrvati. Među hri?ćanskom rajom najradije su birani potomci nekada?nje vlastele, kao i sve?tenička deca. Svoj novi ?ivot započinjali bi dolaskom u Jedrene ili Carigrad. Odabrani bi kao ičoglani raspoređivani i postajali vaspitanici i posluga u sarajima (palatama) velikog padi?aha ili kakvog drugog visokog vlastelina. Mlađe, slabije i tupavije bi raspoređivali u kuće anadolskih seljaka da se tamo nauce turskom jeziku i osnovama islama i ojačaju u poljskim radovima. Međutim svi bi oni bili smatrani podmladkom janičarske vojske i pojedinih njenih redova (adzamioglani). Janičari se u prvim vekovima nisu mogli ?eniti, već su ?iveli u kasarnama slu?eći sultana kao njegova lična vojska i predstavljali deo vojske koji nastupa u najodlučnijim trenutcima...nastaviću kasnije

Sun Dec 18, 2005 8:57 pm

...Oni koji bi bili raspoređeni po sarajima imali su drugačiji put. Razvrstani po odajama saraja, oni su imali različite funkcije koje su različito vrednovane i samim tim uticale na svako buduće napredovanje (mogli su npr. Da brinu o odeći svog gospodara, oru?ju, da budu zadu?eni za lov ili pak kakvu drugo zanimanje.i tamo su u slu?bi pa?eva ostajali ponekad i do kraja ?ivota) To je trajalo nekih deceniju ili čak i dve nakon koji bi oni već vladali jezicima (na prvom mestu arapskim i persijskim), temeljnim znanjem kurana i drugih svetih predanja, istorijom, pesni?tvom kao i svime onim čime bi se mogao pohvaliti dobar musliman. Zajedno sa tim učili su se i vojničkim ve?tinama. Takva ?kola je vodila putem neprekidnog usavr?avanja i odabiranja tako da su samo oni najspremniji dosezali do najvi?ih funkcija u dr?avi(npr, velikog vezira), dok su na tom putu otpadali i zaostajali mnogi koji su se na tom putu zadr?avali na ni?im funkcijama u kakvoj manjoj dvorskoj slu?bi ili pak među janjičarima. ?to su bili bli?i hijerarhijskom vrhu sve su vi?e bili izlo?eni ćudima sudbine ali i sve vi?e pripadnici novog dru?tva medjutim oni su i pored predstave o svojem poreklu činili glavne nosioce potonje islamizacije.Ne zaboraviv?i svoj kraj oni su često upravo tamo činili gestove koji su ukazivali na veličinu tada?njeg Osmanlijskog carstva, pre svega podizanjem korisnih zadu?bina, a često su prevodili i čitava sela u islam. ( Sokolovići su na čelu sa Mehmed Pa?om preveli mnoga sela u okolini Podrinja, tako da su posle islamizacije novopečeni muslimani često poturali svoju decu za danak u krvi da i njih odvedu tamo gde se postaje velika?)...

Post by **Booze Brothers** » Mon Dec 19, 2005 12:23 am

veoma zanimljivo...

Mon Dec 19, 2005 2:03 pm

...E сад се поставља следеће питање...да ли образовање брише сваку свест о припадности народу у коме си рођен. По мени, наравно да не. Наиме, забележено је да многи турски везири, кадије, бегови итд у комуникацији са дубровачким трговцима користе језик народа из ког су потекли.(тј. Српски) То је био свакако јак знак да свест о свом пореклу никада није заборављана. Јасан пример је и Мехмед Паша Соколовић који је потекао из православне српске породице Соколовића, стриц му је био монах у Милешеви, где је и он провео део младости као чтец.
Овај најпознатији велики везир уосталом је и обновио пећку патријаршију 1557. године и свог рођеног брата Макарија поставио за српског патријарха. Тај податак неминовно указује да је и поред заиста искреног преласка у ислам, одржао свест о некадашњој вери а поновним успостављањем патријаршије свакако утицао и на заустављање процеса исламизације. У појединим историјским изворима се чак наводи и пример јањичара који у подземљу рушевина старог Цариграда изговарају ?Оче наш? и ?Богородице дјево? а често су затицани како говоре или певају о бившим српским владарима и јунацима. Но, то не мења чињеницу да су јањичари држани за веома побожне муслимане, а овај сој ратника сматран за најконзервативнију и султану најоданију струју која је међутим често устајала у одбрану својих права и иницирала многобројне побуне. Од почетка изазивачи многобројних буна, јаничари постају сметња променама чињеним да би се администрација модернизовала и утицало на приближавање европским узорима.
Најзад 1826. Махмуд II наређује општи покољ јањичара, чиме овај владар ставља тачку на историју ових војних формација које су његови претходници на султанскомј престолу називали својим синовима...

Mon Dec 19, 2005 2:09 pm

Е сад мало о богумилима Босне и Хума...да ли је баш све онако као што смо учили..мораћу мало дуже

Мало је проблема у српској историји који су толико иступили ван оквира науке, као што је измишљотина о тзв. ?богумилима? или ?патаренима? у средњевјековној Босни и Хуму. Готово је невјероватно да је од тако мало почетних елемената изграђен грандиозан систем неистина и полуистина, који је до скора био официјелна и недодирљива ?научна? истина, папагајски понављана од основне школе до универзитета. Наравно, као и све што је изграђено на лажима, и та конструкција би се брзо распала, као бивша Југославија, да се ико усудио у претходном периоду да је подвргне иоле озбиљној критици. Малобројни аутори који су то успјели (Петрановић и Глушац) у званичној историографији су заобилажени и прећуткивани кад год је то било могуће, а кад није, онда су им лијепљене етикете типа ?није школован историчар?, ?узалуд је покушавао да докаже? и сл., увијек без обзира на аргументе, без озбиљне критике или покушаја полемике. Пошто о овој теми шира јавност веома мало зна, углавном само искривљену званичну верзију из школских програма, покушаћемо укратко да је приближимо и препознамо снаге које су мит створиле и одржавале до данас.
Почетак приче ћемо лако временски и просторно лоцирати у XIX вијек и аустро-угарску балканску политику (одвајање западних српских земаља од Србије и Црне Горе и покушај стварања ?босанске? нације). Мит о ?богумилима? је створила Аустро-Угарска, она га је одржавала до свог распада, а исти концепт и исту политику, само нешто примитивније и агресивније, спроводи и бивша СФРЈ у бесмисленој вјештачкој творевини званој ?СР Босна и Херцеговина? (када је по истом рецепту измишљена и ?муслиманска? нација).
Основ приче је прилично једноставан, а огољен, без заштите ?ауторитета? из науке и политике, дјелује наивно: Средњевјековна босанска држава није била српска ни православна. Већина становништва је исповиједала једну дуалистичку јерес ? богумилство, која је била и државна вјера. Како је та јерес имала извјесних додирних тачака са исламом, дошло је до колективног преласка богумила у ислам убрзо по турској окупацији. Закључак ? босански муслимани нису били православни Срби, они су једини аутохтони, чувари старих предтурских традиција и једини државотворни елеменат у Босни!
Међутим, ма колико прича наивно дјеловала (временом је нешто модификована), њено стогодишње понављање дало је нимало наивне резултате. Крајњи исход свијести изграђене на њој су данашњи остаци Алијине Босне и крвави грађански рат који је однио стотине хиљада људских живота.
?Богумиле? је у науку на велика врата увео Фрањо Рачки 1869., некритички узимајући ?здраво за готово? крајње сумњиве латинске изворе. Мада у моментима долази у противрјечје са самим собом, чак и у истом тексту, и често даје наивна и неприхватљива тумачења кад чињенице говоре супротно, његова конструкција је прихваћена, надграђивана, политички подржавана и силом власти одржавана до данас...

Mon Dec 19, 2005 2:10 pm

Сам термин ?богумили? у Босни није познат ни у изворима ни у традицији. Ни најжешћи браниоци мита не слажу се у основним поставкама и манифестацијама те ?вјере?. Углавном јој приписују изражен дуализам (добро-зло), одбацивање Старог завјета, презирање икона и Часнога Крста, непризнавање Свете Тројице, непознавање Светих тајни, те непостојање храмова и организоване јерархије. Доказати постојање нечег оваквог у српској средњевјековној православној Босни, чија је готово читава сачувана материјална и духовна култура православна, није било нимало лако. Тако је основа бајке временом нешто модификована, да би изгледала вјероватније, па је у новије вријеме важило званично тумачење (у духу ?братства-јединства? и националне симетрије) да су у Босни равноправно живјели богумили, римокатолици и православни.
Простор не дозвољава полемисање са свим поставкама мита о ?богумилима?, али и најповршнији увид у основне тезе чини их неодбрањивим. Тзв. ?богумила? или било које значајније и утицајније јеретичке групе у средњевјековној Босни и Херцеговини једноставно никада није било. Од првих помена у изворима до пада под Турке крајем XV вијека (а и много касније, док исламизација није узела јачег маха), Босна је била чисто српска и православна држава. Била је толико изазивачки православна на вратима Запада, да је против ње вођено више крсташких ратова, у којима су далеки преци данашњих крволока, као угарске слуге, чинили над босанским Србима исте онакве злочине какве њихови потомци чине данас. Примање папских легата, формално признавање папе, дозвољавање ширења неких западних монашких редова и сл. било је само дипломатско тактизирање, које није имало никаквог утицаја на унутрашњи вјерски живот земље. То потврђују управо латински извори, који су препуни најпогрднијих квалификација о становништву и владарима Босне. По њима, становници Босне су ?јеретици?, ?манихеји?, ?патарени?, а њихова земља расадник свих могућих зала и јереси, као уосталом и остале православне земље. За Римокатоличку цркву тога доба јеретик је сваки хришћанин, дакле и православни, и прије свега православни, који не признаје апсолутну власт папе, римокатоличке догме и латински обред. (До данас је тај став знатно ублажен). Сам термин ?патарени?, ?патерини?, којим се најчешће означавају становници Босне, означава оне који уче да Дух Свети исходи од Оца (ex Patre), дакле православне, за разлику од римокатолика који уче да исходи од Оца и Сина (ex Patre Filioque). Владари у својим повељама становнике своје земље изричито називају Србима, а језик српским (повеље бана Матије Нинослава Дубровнику). Већина повеља почиње знаком крста и помињањем Свете Тројице. Знак крста, који измишљени ?богумили? наводно презиру, постоји на већини гробова под стећцима. Насупрот лажи о ?богумилима? који нису имали вјерских објеката, стоје остаци мноштва средњевјековних цркава са православним олтарима окренутим истоку, исто као и у осталим српским земљама. Карактеристични надгробни споменици ?стећци? су a priori без чврстих доказа проглашени богумилским и дуго су били један од стубова којим је подупиран мит о ?богумилима?. Огромна већина гробаља под стећцима је оријентисана православно (исток-запад, са главом на западу). Картирањем малобројних некропола оријентисаних сјевер-југ у рубним подручјима, једном ће се више сазнати о католичењу Срба и најранијим коријенима данашњих ?Хрвата? у Босни, Херцеговини и Приморју. Огромна већина стећака је

Mon Dec 19, 2005 2:11 pm

...смјештена поред православних цркава (укључујући рушевине и цркве које су касније преотели римокатолици). Стећци су карактеристика српског динарског простора (Лика ? Скадарско језеро и Јадранска обала ? Пакрац). Нема стећака ван српског етничког простора, нити стећака унутар њега за које се може доказати да не припадају Србима. Због тога су и уништавани, нарочито на Приморју. Све вијести о Босни турског периода говоре о православним Србима. Не постоји никакав доказ (а такав догађај би морао оставити трага) о масовном прелажењу великог броја људи у ислам за кратко вријеме. Из турске Босне у сусједне земље није избјегао ниједан једини јеретик ни богумил, већ увијек и једино православни Срби. Све доказе о правовјерности Срба средњевјековне Босне тешко је укратко и набројити. Насупрот њима постоје само измишљотине и конструкције које није могуће озбиљно узети у обзир, а никад не би ни настале, нити се одржале до данас, да иза њих није стајао политички интерес растакања Српства и отимања српских територија.
Иза свега на самом почетку стоје интереси Аустро-Угарске у српским земљама. Послије окупације Босне и Херцеговине 1878. године почиње организована акција расрбљавања, потискивање српског елемента и покушај одвајања српских земаља западно од Дрине од источног дијела Српства. Свему је, поред политичке, требало дати и ?научну? основу, а ту је прошлост Босне са ?богумилима? требала да одигра кључну улогу у доказивању босанске ?посебности?. У том смислу је нарочито плодан био период управе аустро-угарског гувернера Бењамина Калаја (1882 ? 1903).
Погодан материјал за спровођење својих намјера Аустрија је нашла у босанским муслиманима, којима се покушава усадити новокомпонована предтурска ?босанска? традиција и државна свијест. Тиме су се покушале, с једне стране, потиснути живе српске традиције, а са друге, турска државна идеја, којој су једино били одани и која их је, у крајњем, и створила. Ту политику прихвата дио муслиманског племства. Нарочито се истакао Мехмед-бег Капетановић са својом брошуром ?Шта мисле мухамеданци у Босни? (1886). Ту је први пут од стране једног муслимана јавно изречена тврдња о поријеклу босанских муслимана од тзв. ?богумила?. Штафету преузима режимски лист ?Бошњак? који тезу даље разрађује и учи муслимане ?босанској? традицији и латиници, која им је до тада била потпуно непозната. Свим силама се ради на афирмацији ?босанске? нације и ?босанског? језика. ?Босански језик? добија 1890. и своју граматику. Насилно се кроз уџбенике фалсификује све што је српско, од историје до народне традиције. На штету ћирилице (која је уз ограничену употребу турског језика и арапског писма била писмо свих становника Босне и Херцеговине без обзира на конфесионалну припадност), форсира се латиница. Кроатизовани Њемац из Бјеловара Коста Херман (Hormann), савјетник Земаљске владе и једна од кључних фигура у оснивању и раду Земаљског музеја, објављује 1888. год. народне пјесме муслимана, латиницом, што је изазвало чуђење и протест читаве писмене Европе.
Оснивањем Земаљског музеја у Сарајеву 1888. год. систематски започиње рад на ?научном? утемељењу ?посебности? Босне и Херцеговине. Музеј од самог...

Mon Dec 19, 2005 2:12 pm

...оснивања ради по упутствима и под директним надзором Земаљске владе и Калаја лично. Поред значајних научних резултата на готово свим пољима, који се не могу оспорити, рад стручњака Музеја је посебно усмјерен на истраживање (и конструисање) историјских основа посебности Босне и Херцеговине, са нагласком, наравно, на ?богумиле? и стећке. Примјера тенденциозног приказивања прошлости има безброј, од некритичких тумачења до отворених фалсификата. Ћиро Трухелка од локалне варијанте српске ћирилице (босанчице) измишља посебно писмо, наводно потпуно независно од ћирилице. И мада је лаж сувише очигледна да би могла да се одржи у том облику, термин је ушао у употребу, па заинтересовани читалац у Енциклопедији ликовних умјетности, том I, Загреб 1959, стр. 442. у одредници ?босанчица? може прочитати да је то ?босаница, босанска буквица, хрватска ћирилица, звана и женско писмо?, дакле све, само не оно што стварно јесте ? српска ћирилица. Земаљски музеј преживљава Аустро-Угарску и наставља рад у двије Југославије (са кратким ратним периодом у тзв. НДХ, када је постао ?хрватски?). Резултати рада генерација стручњака су импресивни, али ?богумилска? теза опстаје до данас. Иако су објективни научници рушили једну по једну поставку мита, теорија је еволуирала само до већ наведеног ?братско-јединственог? симетричног става (равноправни богумили, римокатолици и православни у срећи, љубави и весељу живе у јеретичкој Босни). Цјелином проблема нико се није позабавио, а није ни смио, јер би се тиме довеле у питање основне поставке комунистичке власти у Босни и Херцеговини.

Mon Dec 19, 2005 2:15 pm

е сад, јер вас занима мало и еволуција...итд мало о неандерталцима...
или пак да распалим о исламизацији или пак нешто друго...
или да раскринкавамо личности из српске историје...или ништа...

Post by **Booze Brothers** » Mon Dec 19, 2005 4:31 pm

Mogao bi malo o ako si upucen u neke drevne civilizacije(sa svih kontinenata)...ili o nekim zanimljivostima sa dvorova po raznim evropskim monarhijama...
OK slazem se da moramo da imamo otvorenu svest o dogadjajima koji su nam radili i josh rade o glavi...ali to vec moze da predje na politiku...
Mozesh i o lichnostima...izvuci zanimljivosti...ne bih o neandertalcima...vidjam ih skoro svaki dan...:roll:i napolju i na televiziji... mozesh o migracijama stanovnishtva(mada to mozda ulazi u geografiju)...

Mon Dec 19, 2005 5:41 pm

samo da postavim ovo pa cu da raspalim...(nego kako stojite sa jezicima?)
Istorijska zavera
U balkanskim dr?avama danas ?ivi oko milion i po Cincara

Tragajući za izvornim obja?njenjem za?to je jedna ?ena, koju sam video sad već daleke 1976. godine na pijaci u Radovi?u, gradiću u istočnoj Makedoniji, istetovirala krst na čelu, susreo sam se enigmom zvanom Cincari. Zapitkivanja, razgovori i istra?ivanja toga detalja, koji je vrlo česta pojava samo kod pripadnika toga naroda, odvela su me u jedan običan ali neverovatno tajanstveni svet. U svet koji jeste i nije, u svet koji je bio i vi?e ga nema, u svet koji mo?e da vaskrsne u obliku u kojem se negde i nekada pojavio.

I taman kad sam mislio da je priča okončana, da je mastiljavi krst na čelu one ?ene odgonetnut, pozvali su me neki ljudi na neku skromnu i čudnu svetkovinu. U centru Skoplja, u onda elitnom i prvom kafiću "Kafe gril", stotinak ljudi i ?ena ne?to je proslavljalo. Posle uvodne tugaljive pesme, podr?avane mističnom igrom svih prisutnih, jedan kolega, redak znalac balkanskih naroda, kratko mi je do?apnuo: "Eto, to su pravi potomci Cincara". Činjenica da sam među slavljenicima video mnoge poznate Skopljance, Makedonce, iznova je u meni upalila ?elju da se Cincarima vratim na jedan studiozniji način. Imao sam sreću da te nezaboravne večeri sretnem i jednog "unikatnog" Cincara, gospodina Dina Kuvatu alijas Dimu Dimčevskog.

Iz tog bavljenja ovim čudnim i neponovljivim stanovnicima Balkana, koji se proređuju velikom brzinom, nastala je i ova skromna priča o Cincarima.

Njihova zagonetna pojava, meteorski uspon i neprimetni pad u zaborav balkanske vetrometine, dostojni svekolikog zanimanja na?e civilizacije, jer se istinsko dotrajavanje Cincara odvija pred na?im očima. Ako je suditi po činjenicama, ovaj nadasve zanimljiv narod čeka neumitna sudbina Hazara. A da apsurd bude potpun, takvoj sudbini kumuju sami Cincari, Vlasi, Aromuni... ili kako se već sve ne zovu...

Na ?irem prostoru Balkana danas ih sasvim pristojno egzistira oko milion i po (mada nije gre?ka taj broj pomno?iti sa dva), ?to takođe protivureči gornjoj konstataciji, inače izrečenoj od jednog "čistog" Cincara koji se, kako sam ka?e, uzaludno opire neobja?njivoj sudbini svog naroda.

U tektonskim, etničko, političkim, nacionalnim i teritorijalnim poremećajima, koji su zadesili Balkan, preko noći se ogla?avaju svi koji smatraju da su narod i da kao takvi moraju da imaju svoju dr?avu. Bezglasni jedino ostaju Cincari koji, videće se kasnije i za?to, zaista imaju pravo, ako ne na dr?avu ono sigurno na nekakvu autonomiju u delu Balkana gde ih ima dovoljno za organizovano samospasavanje.

Mon Dec 19, 2005 5:42 pm

...Razume se, bez pretenzije advokatisanja, ispričaćemo priču o narodu koji izumire, a čiji su predstavnici, kroz vekove, pa i danas, nezaobilazni u procesu nastajanja i trajanju gotovo svih balkanskih dr?ava, pa i naroda. Ova konstatacija nije preterana, i kamo sreće da je to učinio jedan od hiljade "rođenih" Cincara, onih koji danas slu?buju u značajnim institucijama balkanskih zemalja, i koji se, kakve li nacionalne ironije, stide i odriču svojeg, zaista slavnog porekla.
Istina je, istorijom Cincara bavili su se mnogi predstavnici ovih nenadma?nih stočara, kao i naučnici iz najbli?eg susedstva, ali uglavnom u dnevnopolitičkoj, a ne u istorijskoj funkciji. Sami Cincari, verovatno s namerom da zaslu?e mesto u njoj, pisali su cincarsku istoriju bukvalno kopirajući vizantijske istorijske spise, neretko poistovećujući stanovnike balkanskih prostranstava sa Cincarima. "Istorija Arm Makedonaca" (Bukure?t, 1904. godine), rumunskog autora Jona Arginteanua je gotovo paradigma za nakaradno istra?ivanje porekla Cincara. Ako je ne?to istinito i vredno u toj obimnoj studiji gospodina Arginteanua, to je svakako obimna bibliografija, na kojoj inače on temelji svoju "slavnu istoriju" Cincara.

Zaista, sa retkim izuzecima, svi koji su se latili pera da opi?u Cincare radili su to kako bi dokazali da su ovi zapravo deo "njihovog" naroda, a nikako autentična pojava na ovim prostorima. Uostalom, dovoljno je videti "cincarski opus": rumunskih, bugarskih, makedonskih, srpskih i albanskih naučnika, etiologa, folklorista i istoriografa pa shvatiti da su Cincari sve samo ne ono ?to su zaista.

Mon Dec 19, 2005 5:42 pm

Zatiranje roda
Malo je poznato da su predstavnici Cincara samostalno nastupali na mirovnim konferencijama u Londonu, Berlinu i Versaju

Nije da se Cincari nisu ogla?avali tra?eći od Međunarodne zajednice da se postepeno pozabavi njihovim "pitanjem", ali su uvek činili, načinom i sredstvima neprimerenim za balkanske uslove. Kao po pravilu, učeniji i obrazovaniji od podanika matične dr?ave, u kojoj su se prirodom posla trajno nastanili, Cincari su pribegavali "diplomatiji činjenica", koja na?alost, nikad nije urodila plodom.
Malo je poznato ?iroj balkanskoj javnosti, pa i većini Cincara, da su njihovi predstavnici samostalno nastupali na mirovnim konferencijama u Londonu, Berlinu i Versaju, i da su od preuređivača Balkana tra?ili teritorijalnu i drugu autonomiju. Izvesno je samo da su uvek ostajali kratkih rukava.

Postojani u naumljenom, oni samosvesniji Cincari, nikada nisu prestajali sa postavljenjem "cincarskog pitanja" na međunarodnoj sceni. I ma koliko bilo čudno, istina je da su se u poslednje dve decenije obraćali svim merodavnim institucijama i konferencijama, ali su uvek izostavljani sa dnevnog reda, ?to će reći izvan evrobalkanske stvarnosti.

Radi ilustracije ovde ćemo pomenuti samo zasedanje KEBS-a u Madridu, Evropskog parlamenta i Pravne komisije Evropske ekonomske zajednice, te Beogradski samit ministara spoljnih poslova balkanskih zemalja, na kojima su predstavnici Cincara predočavali argumente o svojoj autentičnosti i posebnosti na Balkanu.

U svim tim pismenim zahtevima oni nisu, kako se to mo?e pretpostaviti, zahtevali ne?to ?to je neostvarivo. Naprotiv, "opru?ali su se prema guberu", odnosno strogo su vodili računa da svojim zahtevima ne naru?e integritet prostora dr?ave u kojoj su se igrom sudbine trajno nastanili. Njihova argumentacija ni u jednom slučaju nije i ne mo?e da povredi nacionalna, verska i ostala osećanja drugih. Ono ?to su tra?ili retko je kakva komisija ili institucija mogla da pobije, ali su svi pozvani arbitri previđali uredno dostavljen zahtev.

Dovoljno je, na primer, videti sadr?inu pisma upućenog ?efovima diplomatija balkanskih dr?ava (1986. godine), pa shvatiti da je reč o logičnom zahtevu, prosto prirodnom pravu da se tra?i ono ?to su tra?ili. A tra?ili su da im se u balkanskim zemljama, u kojim u popriličnom broju ?ive, dozvoli minimalna kulturna autonomija: ?tampanje knjiga, publikacija i listova na cincarskom jeziku, da se u programima radija i televizije uvedu emisije na cincarskom jeziku, u trajanju od 20 do 30 minuta dnevno, da mogu da registruju sopstvena kulturno-umetnička udru?enja za negovanje folklora i običaja, da se organizuje dopunska nastava na cincarskom jeziku u onim naseljima gde je velika koncentracija Cincara.

Genezu "totalne zapostavljenosti" cincarskog pitanja na Balkanu treba tra?iti u međunacionalnim političkim i teritorijalnim trvenjima, koja ni u jednom trenutku nisu pogodovala, ne samo razre?enju, nego ma i kakvoj pomisli pokretanja "cincarskog pitanja". Naime, kako god da je Balkan bio uređen i podeljen, Cincari su uvek ostajali razdeljeni i podvojeni.

Oni koji su morali da vode računa o tome najče?će su, u svojstvu visokih diplomatskih predstavnika, brinuli brigu za druge narode i dr?ave.
Često velikim silama nije i?lo u prilog da teritorijalno uređenje Balkana, opterećuju, za njih, neva?nim cincarskim pitanjem. S druge strane, sami Cincari, koji su bili u vrhu vlasti, u svim balkanskim dr?avama, op?ti interes matičnog naroda podređivali su ličnom, stalno se izgovarajući da "valja sačekati neku sigurniju priliku".

Takva prilika, na ?alost, jo? nije dočekana, i verovatno da nikada neće ni biti, jer poslednje usitnjavanje Balkana i najava nove njegove integracije, Cincare pomera jo? dalje od ?elje da svoju autentičnost potvrde bilo kakvom autonomijom.

Istina, mnoge potomke viđenijih Cincara, a i one koji su danas na polo?ajima u mnogim zemljama sveta, nije napu?tala samosvest o nu?nosti humanijeg zbrinjavanja potomaka slavnih moskopoljskih predaka. Da je tako pokazuju i novoformirana dru?tva i udru?enja, pokretanje specijalizovanih časopisa i odr?avanje kongresa i drugih skupova Cincara, naročito u zemljama Zapadne Evrope, SAD, Kanadi i Australiji, gde su se, u potrazi za "hlebom" poodavno odomaćili.

Logično pitanje: zbog čega je do buđenja samosvesti kod Cincara, rasutih po svetu, do?lo sa zaka?njenjem od najmanje jedan vek, ima i logičan odgovor. Naime, čak i na Zapadu gde nema nikakve zabrane okupljanja na etničkoj ili nacionalnoj osnovi, Cincari su podlegli sindromu "genetske lojalnosti", zemlji u kojoj su zasnovali porodično ognji?te.

Na drugoj strani stoji činjenica da su mnogi, vrlo brzo, razume se radom i znanjem, dospevali u privilegovane krugove dotičnih zemalja (gde su stizali do ministarskih i premijerskih fotelja), i izvorno bili upućeni u globalnu strategiju politike te zemlje ili određenog geopolitičkog bloka. Upravo takvi pojedinci prvi su shvatili izli?nost bilo kakvog pokretanja "cincarskog pitanja", naročito u eri dosada?njih, najče?će krvavih preuređenja njihove postojbine, Balkana. Ti isti pojedinci su prvi zaključili, a potom i svojim sunarodnicima utuvljivali istinu daje spas od zatiranja cincarskog roda u nametanju pitanja etničke i kulturne autonomije, a ne pitanje stvaranja posebne dr?ave, čemu inače otvoreno streme pripadnici nacionalnih manjina nekih naroda u nezavisnim balkanskim dr?avama.
Valja odmah reći da je istorija Cincara li?ena činjenica o njihovom prapočetku, ?to se, sa malim izuzecima, odnosi i na ostale balkanske narode. Ti podaci su ili zatureni ili krivotvoreni, tako da je danas zaista te?ko utvrditi korene Cincara.
Najrevnosniji u "naučnom" opusu cincarske istorije bili su Grci i Rumuni, prvi s ciljem kako bi dokazali da je njihovo poreklo grčko, a drugi da je pogre?no korene Cincara tra?iti na jugu Balkana. Zanimljivo je da se dokazi jednih i drugih među sobom potiru, ali i jedni i drugi funkcioni?u do dana dana?njeg. Grčku stranu, obimnim studijama brane: Mihail Hrisohu, E. Kurilas, Spiros Papageorgiju i Antonios Karamopulus. Svi oni polaze od teze da su Cincari, ili Kucovlasi, kako ih jo? nazivaju, starosedeoci sa grčkih planina, bili romanizovani tokom dugogodi?nje vladavine rimske imperije.

U knjizi "Vlasi i Kucovlasi", koja je objavljena 1909. godine, oficir grčke armije Mihail Hrisohu tvrdi da su Cincari starosedeoci sa Pinda i iz Tesalije, te da su slu?eći u rimskim legijama, najče?će kao stra?ari, na putevima planinskih prevoja, vremenom poprimili karakteristike svojih poslodavaca. Njegova teza se oslanja na imenima toponima u tim krajevima ali i na činjenici da je cincarski jezik me?avina starosedelačkog i latinskog.